Nas mesar - kvallitetne mesarske kecelje

„Moj“ frizer, „moja“ kozmetičarka, „moj“ pedikir, „moj“ mesar... pa još i „moja žena“ za sir i kajmak, „žena“ sa „domaćim“ jajima, te „žena“ za veliko spremanje... Dovoljno je bilo reći „žena“ ili „moja Desa“, pa je time bilo sve rečeno; označen položaj i status, izvršena podela uloga, pravo, svojina... ,,Sir samo kupujem kod moje Dese subotom“, ili „doneće mi moja Javorka taze... moram da požurim da ne ode“, slušala sam prijateljice. Ja sam kupovala uglavnom u samoposluzi kad mi i šta mi zatreba. Od kada sam prestala da imam rođake sa sela koji prave sir i kajmak, i od kada je iščileo onaj lepi običaj da ti kada pođeš za Beograd „urede“ jednu koku, nisam verovala u „domaće“ i „taze“.

Kvalitetne i lake za održavanje. Mesarske kecelje Katić.

Gledala sam prijateljice kako svoje ,,žene“ oslovljavaju sa „ti“, a i one njih, zapitkuju jedna drugu o ukućanima, je l' „mali“ diplomirao, kako svekrvin „šećer“... Ne mogu reći da mi to ponekad nije delovalo simpatično i, što bi se reklo, ljudski i toplo, iako preko tezge, ali ja jednostavno nisam imala smisla za ćaskanje, pa mi ni intimiziranje po pijacama nije išlo od ruke. A nije da nije bilo onih koji bi mi rekli „ovde sam svaki dan“ na toj i toj tezgi, a ja posle samo gledam da je nekako zaobiđem. Jer, ako ste dva puta slučajno kod jedne žene kupili rotkvice ili brokoli, već će vas sledeći put pitati je l' vam muž voli papričice... No, s vremena na vreme taj se moj stav pokazivao kao krajnje nepraktičan, naročito u vreme opštih nestašica, kada sam se prisećala onih priča moje majke o kupovanju „ispod tezge“, ali uzalud – ostadoh zauvek bez „moje Dese“ i „moje žene“, a i bez domaćeg i taze.
Ni sa frizerkama i kozmetičarkama nisam prošla bolje... svojatanje mi nije išlo od ruke. I tako dok su moje prijateljice u frizeraju za jednu cenu dobijale dva tretmana (frizuru i savet), ja sam zavidela holivudskim glumicama, ne na frizurama, nego na ličnim psihijatrima.
Kada se okućih postadoše aktuelni majstori. „Je l' imaš nekoga za veš-mašinu, ne ispušta vodu“ ili: „Crko mi bojler, je l' imaš nekoga?“. „Neko“ je obično bio majstor za sve, nekada domar, kućepazitelj, a kasnije „neko“ iz komšiluka, penzioner, nastavnik s malom platom, ili jednostavno neko ko voli da „čeprka“, a i voli da popije koju. Ove „neke“ je obično preporučivao predsednik kućnog saveta. Plaćalo se „koliko date“, što je obično značilo da ga preplatite, jer niko ne bi da se bruka za male pare.